Србија

Са Википедије

Координате: 41° 52’—46° 11’ СГШ, 18° 06’—23° 01’ ИГД

Република Србија је континентална држава која се налази у југоисточној Европи (на Балканском полуострву) и у средњој Европи (Панонској низији).^[2]

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија^[3]. Србија нема суверенитет над Косовом и Метохијом од НАТО бомбардовања СРЈ, а покрајина је била под протекторатом Уједињених нација. Косовски Албанци, који чине апсолутну већину на Косову су 17. фебруара 2008. једнострано прогласили независност, коју Србија не признаје.

Република Србија је дефинисана као демократска држава српског народа и свих других грађана који у њој живе, заснована на демократским начелима, тржишној привреди, поштовању људских права и владавини права.

Србија се на северу граничи са Мађарском, на истоку са Румунијом и Бугарском, на југу са Републиком Македонијом и Албанијом, а на западу са Црном Гором, Хрватском и Босном и Херцеговином.

Србија је од завршетка Првог светског рата била саставни део заједничке државе са већином балканских Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименованој у Краљевину Југославију, затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србија и Црна Гора. Од 2006. године је Србија као наследница СЦГ постала суверена и независна држава.

Главни град је Београд. Са 1.576.124 становника по попису из 2002. године, он је административно и економско средиште Србије.

Садржај 1 Географија 2 Историја 2.1 Праисторија 2.2 Антика 2.3 Средњи век 2.4 Отоманска владавина 2.5 Модерна Србија 2.5.1 Српска револуција 2.5.2 Кнежевина Србија 2.5.3 Срби у јужној Угарској 2.5.4 Краљевина Србија 2.6 Југословенске државе 3 Територијална организација 3.1 Градови 4 Демографија 4.1 Народи и националне мањине 4.2 Језик 4.3 Вероисповест 5 Државни симболи 6 Политика 7 Правосуђе 7.1 Права грађана 8 Економија 8.1 Туризам 8.2 Саобраћај 9 Култура 9.1 Ликовне уметности 9.2 Књижевност 9.3 Музика 9.4 Позориште и филм 9.5 Светска културна баштина УНЕСКО-а у Србији 9.6 Развој науке и високог школства 9.7 Образовање 9.8 Фестивали и сајмови 9.9 Спорт 9.10 Празници 10 Види још 11 Галерија слика 12 Референце 13 Спољашње везе 13.1 Државни органи 13.2 Остало

[уреди] Географија

За више информација погледајте Географија Србије

Србија се налази на Балкану - региону југоисточне Европе (око 80% територије) и у Панонској низији - региону средње Европе (око 20% територије). Но, географски, а и климатски, једним делом се убраја и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.027 km. Дужина граница по државама суседима износи: Албанија 115 km, Босна и Херцеговина 302 km, Бугарска 318 km, Хрватска 241 km, Мађарска 151 km, Република Македонија 221 km, Црна Гора 203 km, Румунија 476 km^[2].

Северни део Републике заузима равница (види још: Географија Војводине), а у јужним пределима су брежуљци и планине. Постоји преко 15 планинских врхова изнад 2.000 метара надморске висине, а највиши врх је Ђеравица (на Проклетијама) са висином од 2.656 метара. У Србији преовлађује умерено континентална клима.

Планински рељеф Србије објашњава појаву многих кањона, клисура и пећина (Ресавска пећина, Церемошња, Рисовача...), а додатну лепоту обезбеђује богатство изузетно очуваних шума у чијем саставу има много ендемских врста, као и богатство вода, потока, извора, пашњака итд.

Пловне реке су Дунав (588 km), Сава (206 km), Тиса (168 km) и делимично Велика Морава (цео ток 185 km). Остале велике реке су Западна Морава (308 km), Јужна Морава (295 km), Ибар (272 km), Дрина (220 km) и Тимок (202 km). Највеће језеро у Србији је Ђердапско језеро са 163 km² (са румунским делом: 253 km²).

Биогеографски, на територији Србије налазе се две зоналне вегетације (односно, два биома) — већи део површине припада биому широколисних и мешовитих шума умерених предела, док предели изнад горње шумске границе припадају биому тундри (алпијске тундре). У оквиру шумског биома присутна су четири екорегиона: балканске мешовите шуме (заузимају највећи део територије јужно од Саве и Дунава), панонске мешовите шуме (заузимају Панонску низију са ободним пределима), динарске мешовите шуме (мала површина у југозападном делу Србије) и родопске планинске мешовите шуме (мала површина у југоисточном делу Србије). У оквиру биома тундри развијена је високопланинска зељаста вегетација алпијских ливада и камењара. Поред зоналне вегетације, заступљени су и други вегетацијски облици, у зависности од локалних услова, нпр. низијске ливаде, тресаве, степски фрагменти. На територији Србије постоји пет националних паркова: Ђердап, Копаоник, Тара, Шар-планина и Фрушка гора. Сви национални паркови поседују високе климатске и здравствено-рекреативне вредности.

Овај чланак је део серије о историји Србије

Главни чланци

Праисторија у Србији Антика у Србији Средњовековна Србија Србија у Отоманском царству Први српски устанак Други српски устанак Кнежевина Србија Краљевина Србија Краљевина Југославија СФР Југославија СР Југославија Србија и Црна Гора Република Србија

Категорија: Историја Србије

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Србије

[уреди] Праисторија

За више информација погледајте Праисторија на тлу Србије

Најстарији трагови људског постојања, на тлу данаше републике Србије, датирају у време последњег глацијала,око 40.000 године пне^[4]. То су остаци примитивних људских заједница које су бројале од 10 до 15 чланова, живеле у пећинама, израђивале оруђа и оружја од камена и костију и бавиле се ловом и сакупљањем плодова. У првој фази су ловили крупне биљоједе (џиновске јелене, дивље коње и говеда), да би са променом климе у предарктичку, ловили и мамуте, носороге, лавове и хијене. Нова промена климе и захлађење које је настало око 25.000 године пне. (вирмска глацијација) довели су до нестанка ових заједница. Најзначајнији локалитети из овог периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца^[4].

За више информација погледајте Култура Лепенског Вира

Крајем леденог доба, током холоцена, велике промене климе,али и флоре и фауне, довеле су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисториских култура^[4], културу Лепенског Вира. Археолошким истраживањима је утврђен континуитет људских станишта на 14 локација (Лепенски Вир, Власац, Падина, Хајдучка воденица, Икона, Кладовска скела и друге) крај Дунава у Ђердапу, која су постојала од око 11.000 године пне. до око 5.000 године пне, а период од 7.000 године пне. до 5.500 године пне. се назива културом Лепенског Вира. Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу, са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе, усавршена израда алата и оружја, а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија и приватно власништво, као и развијена религија (са култним местима и сакралним објектима) и уметност (јављају се прве скулптуре риболиких људи, риба и јелена). Основна занимања била су сакупљање плодова, лов и риболовом, док се сматра да је у последњој фази дошло до покушаја узгоја биљака и припитомљавања животиња, што је довело до стварања земљорадничко-сточарских заједница у млађем каменом добу.

За више информација погледајте Старчевачка култура

Топлија клима, довела је до стварања нове културе у Подунављу, која се по локалитету Старчево код Панчева, назива Старчевачком културом, а простирала се на простору од Босне до Македоније током 5. миленијума пне. Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док им је основа квадратно-трапезаста. Проналасци остатака угљенисаног јечма и пшенице, утврђено је да су се бавили земљорадњом,као и да су имали укопане амбаре, док кости домаћих животиња указују на бављење сточарством. Међутим, људи Старчевачке културе нису престали да се баве ловом и риболовом. О томе сведоче остаци дивљих животиња,како у кућама,тако и око њих, као и читав низ шила, спатула, харпуна и удица, који се користе приликом риболова.Скулптуре старчевачке културе, карактеришу веома реалистични прикази животиња^[4], док представе људи имају јасне карактеристике жена, што сведочи о веровању ондашњих људи у култ плодности. За украшавање грнчарије, која је махом била бомбастог типа, коришћено је барботинирање, штипање, као и превлачење прстију по свежој подлози.

За више информација погледајте Винчанска култура

Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је свој назив добила по локалитету Винча - Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету^[5].Њени локалитети из позног неолита Плочник код истоименог села поред Прокупља односно Беловоде и Белолице код Петровца, на основу пронађених бакарних налаза, представљају најстарије европске центре металургије, што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврсним улицама између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност, док антропоморфне и зооморфне фигурине (Lady of Vinča, Видовданка, Хајд ваза, Богиња на трону), као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има много претпоставки (ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо...)^[6].

Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900.године пне. и то на подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни живот је поремећен око 1425.године пне,када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта^[4]. Између 1200.године пне. и 1000.године пне, на простору Косова, Поморавља, Бачке и Баната, постоје људске заједнице које имају иста насеља, посуђе, облик сахрањивања, баве се узгајањем јечма и пшенице, узгајају говеда, свиње и коње,а ређе козе и овце. Крајем другог и почетком првог миленијума пне (период од 1125.године пне. до 750. године пне.), долази до настанка гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву (Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана). За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725.године пне. из Кавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору), а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између 300.године пне. и 100.године пне. водили ратове са македонским краљевима.

Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335.године пне. састају са Александром Македонским (336. пне.—323. пне.) на Дунаву, да би након његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе на цело полуострво, све до пораза код Делфа, 279.године пне. Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно племе Скордиска^[4], који на тлу данашње Карабурме подижу свој град Сингидунум, који се сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.

[уреди] Антика

За више информација погледајте Антика на тлу Србије

[уреди] Средњи век

За више информација погледајте Историја Србије у Средњем веку

Прве информације о српској држави потичу из VII века и династије Властимировића. Родоначелник најзначајније средњевековне српске државе, познате као Рашка, и династије Немањић је Велики жупан Стефан Немања, српски владар из XII века. Српска средњевековна држава била је под јаким политичким и културним утицајем Византије. Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина, а 1346. достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за „Цара Срба и Грка“. Турци Османлије су поразили српско племство 1389. у Бици на Косову пољу, док су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године.

[уреди] Отоманска владавина

За више информација погледајте Историја Србије у Отоманском царству

У периоду од 1459. до 1804, Србија је била под директном влашћу Османлијског царства, мада је у неколико краћих интервала, од којих је најдужи био од 1718. до 1739. године, Хабзбуршка монархија држала под својом влашћу већи део централне Србије.

[уреди] Модерна Србија

[уреди] Српска револуција

За више информација погледајте Српска револуција

Србија је своју борбу за независност почела током Српске револуције, а та борба је трајала неколико деценија.

Непрестане политичке кризе у Отоманском царству довела даље су погоршавале живот хришћанског становништва. За време Првог Српског устанка (1804-1813) који је предводио Карађорђе Петровић, српски устаници су успели да изграде своју државу пре него што је турска војска поново заузела Србију. Две године касније је избио Други српски устанак под вођством Милоша Обреновића, који се окончао споразумом српских устаника и турске власти.

[уреди] Кнежевина Србија

За више информација погледајте Кнежевина Србија

Кнез Милош је владао Србијом самовољно и имао је бројне противнике, који су често подизали буне, али су се оне све оне завршавале неуспешно. На спољнополитичком плану, Милош је, уз помоћ Русије издејствовао Акерманску конвенцију (1828), Једренски мир (1829) и Хатишериф из 1830. којима је јачала аутономија Србије са Милошем Обреновићем као њеним наследним кнезом.

Незадовољство Милошевом владавином у Србији резултовала је Милетином буном. Кнез Милош је под притиском незадовољних кнезова савзао скупштину 15. фебруара 1835. на којој је донет Сретењски устав, први устав међу на Балкану. Сретењски устав је је био врло либеларан, њиме је у Србији коначно укинут феудализам и ограничена права кнеза. Како је устав највиши правни акт једне земље, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила њеном доношењу. Аустрија и Русија су такође биле против устава јер га ни саме нису имале, и због страха од ширења идеја Француске револуције. Под иностраним притиском кнез Милош је, на своје задовољство, укинуо устав.

1867. године, последње османске трупе напуштају Србију, а кнез Михаило Обреновић добија кључеве већих српских градова, чиме држава постаје де факто независна. На Берлинском конгресу 1878. Србија је добила међународно признање.

[уреди] Срби у јужној Угарској

За више информација погледајте Срби у јужној Угарској

Срби у јужној Угарској су средином 19. века имали аутономију под именом Српска Војводина.

[уреди] Краљевина Србија

За више информација погледајте Краљевина Србија

Мајским превратом 1903. и убиством краља Александра и краљице Драге, на власт поново долази династија Карађорђевић, потомци Карађорђа Петровића, а за новог краља је постављен Петар Карађорђевић. Србија је знатно проширила своју територију на југ после победа у Балканским ратовима. Уз велике људске и материјалне жртве, Србија је допринела победи сила Антанте у Првом свтском рату.

[уреди] Југословенске државе

После 1918. Србија је, уз Црну Гору једина уносећи своју државност и сувереност, била део