Свети Сава

Са Википедије

Свети Сава преусмерава овде. За друга значења види Свети Сава (вишезначна одредница).

Свети Сава Немањић
Фреска из манастира Студеница
рођен:	1169. Рас (Србија)
преминуо:	14. јануар 1236. Трново (Бугарска)

Свети Сава (по рођењу Растко Немањић; око 1169-14. јануар {по јулијанском календару) 1236) је био најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.

Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Свети Пантелејмон. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини срспки манстир на Светој Гори.

У Србији ће убрзо доћи до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио грађански рат. Истовремено Сава се бави просвјетитељским радом, настојећи својим сународницима приближити основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету Гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутекефалност српске цркве, а патријарх га је именовао првог српског архиепископа. Сава је све до 1233. остао архиепископ, да би га потом замијенио његов ученик Арсеније. Сава више пута путује у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешево пренео његов нећак краљ Владислав.

Најзначајнија писана дела су: „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“ као и „Номоканон“.

Савин култ у народу је био јак. После једног устанка Срба против Османлијског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.

То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

[уреди] Младост

Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији, између 1169. и 1174/1175. године. Када је имао 15. година, његов отац, велики жупан Стефан Немања, му је је доделио област Хум на управу.

Као млад побегао је у Свету Гору и замонашио се, тада је добио монашко име Сава. После неколико година, његов отац се одрекао престола и замонашио се. Њих двојица су заједно основали манастир Хиландар на Светој Гори.

[уреди] Српска црква

Св.Сава и Стефан Немања оснивају Манастир Хиландар

У то време, српска црква није била самостална, већ је била подређена охридској архиепископији, и имала је само три епархије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. 6. децембра 1219. године рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.

Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, преводи Фотијев Номоканон, зборник црквених и правних прописа, са грчког на старословенски језик и објављује га као Законоправило.^[1] По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимљанску, дабарску, моравичку), међу којима и жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Законоправила. Новоизграђени манастири су богато обдарени имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима, воћњацима...^[2] Убрзо по учвршћењу црквене власти, Сава предузима прогоне богумила и других хришћана који нису прихватали византијско православље.

[уреди] Сабор у Жичи

1221. године је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија постаје краљевина.

Манастир Жича

Сава је пред овим сабором одржао Жичку беседу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, тврдећи да су без ње добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји“.^[3] Том приликом, Синод православне цркве проклиње бабуне, односно богумиле, као и поглаваре босанске цркве која је примала верске прогнанике из Рашке. ^[4]

Након сабора је Сава лично испитивао и покрштавао оне који нису прихватали новоуспотсављену црквену хијерархију: "А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте."^[5] Племићима (благороднима) су Сава и Стефан Немањић нудили многе дарове и почасти ако прихвате православље, а оне које нису пристали - уз понижења су протерали из земље. ^[6]

[уреди] Књижевни рад

Савин књижевни рад је веома обиман, и намењен је поглавито организацији манастира. Најпре је написао три типика (правилника): "Карејски типик", "Хиландарски типик" и "Студенички типик". На почетку "Студеничког типика" описао je живот ктитора тога манастира, свога оца Стефана Немање, у монаштву названог Симеон. "Житије св. Симеона", које се доцније издвојило из "Студеничког типика" и осамосталило, најважније је Савино дело. Световни живот Немањин описан је у њему кратко, а монашки са више детаља. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и светаца. Остали Савини списи су: "Служба светом Симеону", "Посланица игуману Спиридону" (прво сачувано приватно писмо у српској књижевности), "Устав за држање `Псалтира`" и "Номоканон" или "Законоправило" (обиман зборник црквених и световних закона и прописа). По речима Милана Кашанина, "истинској књижевности и оригиналном стваралаштву од онога што је Сава написао припада у свему стотинак страница". "Житије светог Симеона" састоји се од једанаест поглавља, која се могу груписати у ове садржинске целине:

Градња манастира Студенице
Немањин силазак са престола
Одлазак Св. Симеона у Свету Гору
Смрт Св. Симеона
Пренос Немањиних (Симеонових) моштију у Србију

[уреди] Смрт и наслеђе

Свети Сава, фреска из XIII века, Пећка патријаршија.

Храм светог Саве

По повратку из ходочашћа у Јерусалим, пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 14. јануара 1236. и био сахрањен у бугарској престоници Трнову. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, је после годину дана пренео његове мошти из Трнова у манастир Милешева. Стефан Вукчић Косача се 1448. по освајању манастира Милешева прогласио „херцегом од светог Саве“, а област којом је управљао је касније добила име Херцеговина.

Мошти Светог Саве су биле у Милешеви, све док их Синан-паша није одатле отео, однео у Београд и спалио их на брду Врачар 27. априла 1594. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и Цркву. Место спаљивања, међутим, вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду "Чупина умка" на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар.[1] По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у манастиру код Пљеваља^{[тражи се извор]}.

Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару. Празник Светог Саве, Савиндан, се обележава као школска слава у свим школама у Србији. Такође се обележава и спаљивање моштију светог Саве.

[уреди] Напомене

^ Bjelajac, Srbi i rukopisno Sveto pismo
^ Željko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje
^ Жичка беседа о правој вери
^ Миодраг М. Петровић: Помен богумила - бабуна у законоправилу светога Саве и "Црква босанска", Београд, 1995. године
^ Теодосије, Житије Светог Саве
^ "А благородне који су били у јересима које налажаше, много је молио и учио да се врате саборној апостолској цркви, обећавајући им почасти и дарове велике, и који би га послушао био је приман од њега с љубављу великом, и примао је од самодршца краља, брата његова, многе дарове. А ко се, не повинујући се, утврђиваше у богомрским јересима, овога проклевши а великим бешчашћем из целе своје земље изгоњаху." (Теодосије, Житије Светог Саве)

[уреди] Спољашње везе

Викимедија остава има још мултимедијалних фајлова везаних за:

Свети Сава

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:

Свети Сава

Свети Сава (spcportal.org)
Свети Сава (rastko.org.rs)
Свети Сава архиепископ и просветитељ српски (spcobern.ch)
Свети Сава, Сабрана дела (rastko.org.rs)

Претходник: -	архиепископ српски 1219 - 1233	Наследник: Арсеније I
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}